Kompanija “Božić i sinovi” pomoći će akciju fabrike šećera AD “Senta” u okviru koje će biti organizovano prikupljanje električnog i elektronskog otpada. Akciji “Sakupljamo za srednje škole” mogu da se priključe ne samo đaci, već i svi zainteresovani građani tako što će svoje stare uređaje 16. maja doneti u dvorište Gimnazije u Senti.
Sva sredstva prikupljena predajom EE otpada na reciklažu Reciklažnom centru “Božić i sinovi” pripašće srednjim školama u Senti.
Reciklažna industrija suočena je sa velikim problemima – u pojedinim firmama smanjen je broj radnika i količine prerađenog otpada jer i dalje nisu dobile nadoknade za sav otpad prerađen u protekloj godini, što ambijent za dalje poslovanje čini veoma nepredvidivim, upozoravaju iz Udruženja reciklera Srbije.
Nadoknade za otpad koji je prerađen u prvom kvartalu prošle godine su isplaćena, a ugovori za dodelu podsticajnih sredstava za prerađen otpad u drugom, trećem i četvrtom kvartalu su potpisana, ali novac još uvek nije isplaćen, rekla je Tanjugu predsednica Udruženja Ana Petrović Vukićević.
Problem predstavlja i to što konkurs za dodelu nadoknada za 2014. godinu još nije objavljen.
Ana Petrović Vukićević je rekla da su predstavnici udruženja bili u stalnom kontaktu sa Ministarstvom energetike i zaštite životne sredine da su dobili obećanja da će sredstva biti isplaćena nakon rebalansa budžeta, kao što je definisano u ugovorima koji su potpisani sa reciklerima za prerađeni otpad u drugom, trećem i četvrtom kvartalu 2013 godine.
Petrović Vukićević je rekla da je od velike važnosti imenovanje državnog sekretara u sada nadležnom ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine koji će biti zadužen za tu oblast kako bi recikleri mogli da nastave sa radom i rešavanjem problema koji ih muče već duže vreme.
Ona je navela da će neke firme biti prinuđene da radnike šalju na prinudne odmore, a da se nada da krajnji ishoh neće biti zatvaranje fabrika.
“Naš ključni problem je nepredvidivo poslovanje, radimo bez ikakve sigurnosti da ćemo dobiti nadoknadu, i u tom smislu očekujemo da će administracija ubrzati proces usaglašavanja seta zelenih zakona što bi stvorilo mogućnost za formiranje Fonda zelene ekonomije koji je preduslov za bilo kakav dalji razvoj”, kazala je ona.
Udruženje reciklera još ranije je upozorilo da firme više nemaju novca ni da servisiraju obaveze prema bankama, niti za plate i doprinose zaposlenih.
“Situacija je i dalje jako teška i krajnje nepredvidiva”, upozorila je sagovornica Tanjuga.
Reciklažna industrija je u protekloj godini preradila otpad u vrednosti od oko 1,8 milijardi dinara, odnosno sakupljeno je oko 60,5 miliona kilograma opasnog otpada, odnosno 20 odsto manje nego 2012. godine.
Predstavnici reciklera su i ranije ukazivali da je važno da se što pre objavi konkurs o dodeli podsticajnih sredstava za tretman otpada u 2014. godini, upozorivši da ako do toga ne dođe reciklažna industrija će “raditi u apsolutnom minusu”.
Petrović Vukićević je upozorila i da je važno da se reguliše i pitanje naplate eko-takse.
“Država je imala blagonaklon stav prema nesavesnim zagađivačima i tako je oštetila kako industriju, tako i građane koji su platili naknadu za eko taksu”, rekla je ona.
Objasnila je i da to može vrlo jednostavno da se reši tako što bi prilikom uvoza morala da plati uz carinu i eko taksa. Kada je u pitanju domaća roba, prilikom prvog fakturisanja, uz iskazivanje PDV-a trebalo bi da se iskaže i eko taksa što bi omogućilo da se ona mora platiti.
“To je namensko plaćanje i bez obzira u kakvoj situaciji je država, treba da služi svrsi zaštite životne sredine. Taj novac treba da se sliva u fond i da ima jednu ozbiljnu rigidnu kontrolu kako se ta sredstva troše”, kazala je Petrović Vukićević.
Udruženje reciklera Srbije ima 15 članova, odnosno reciklažnih centara u kojima radi oko 1.000 ljudi, a u celom sistemu, odnosno sakupljačkoj mreži radi oko 10.000 ljudi.
U Srbiji posluje oko 2.000 firmi koje se bave sakupljanjem i reciklažom otpada, što je veliki pomak u odnosu na situaciju pre četiri godine kada ih nije bilo više od 200, ali se u Srbiji i dalje reciklira svega 15 odsto otpada, dok je u zemljama EU oko 50 odsto.
Tanjug/J. Pap (ilustracija)
Stranka “Zeleni Srbije” saopštila je danas da je uputila amandman Skupštini Srbije na Predlog zakona o ministarstvima i zatražila formiranje posebnog Ministarstva za zaštitu životne sredine, prirodnih resursa i prostornog planiranja.
Predloženim zakonom o ministarstvu predvidjeno je da se ta oblast nadje u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, sa čime se “Zeleni Srbije” ne slažu.
“Spojiti zaštitu životne sredine i poljoprivredu je bolje rešenje od prethodnog, ali smo uvereni da nije dovoljno dobro”, piše u saopštenju.
Oni navode da je sistem ekološke zaštite i održivog upravljanja prirodnim resursima u Srbiji tek u začetku, i da ukoliko je životna sredina ugrožena, uništena je i baza privrede Srbije.
Jedinstveno “ekološko Ministarstvo” koje “Zeleni Srbije” predlazu bavilo bi se, kako navode, stvaranjem uslova za razvoj zelene ekonomije, koja ima potencijala da obezbedi i do 50.000 novih radnih mesta, regionalni i ruralni razvoj i šanse za mala i inovativna preduzeća.
Dodaje se da pregovaračko poglavlje 27 koje se odnosi na ekologiju sadrži preko 700 propisa i predstavlja trećinu zakonodavstva Evropske unije, sa kojim Srbija treba da se uskladi, ali i 10,5 milijardi evra koje se moraju pravilno investirati.
“Zeleni Srbije” se pitaju kako će se zajednički upravljati zaštitom životne sredine i poljoprivredom, kada obe oblasti zahtevaju odgovoran i efikasan pristup, koji se jedino može obezbediti posebnim ministarstvima.
Izvor: BETA
Danas ću govoriti kao domaći i strani investitor pošto živim i radim na relaciji London – Beograd.
U Reciklažni centar u Srbiji, uložio sam od 2006. godine nekoliko miliona sopstvenih sredstava koje sam zaradio u Engleskoj.
Ulaganjem u Srbiju nisam se trudio da izmislim nešto novo, već sam ideje i tehnologije koje se koriste EU prilagodio srpskim uslovima.
Srbija se još pre 14 godina izjasnila da želi u Evropu. 2009. godine usvojen je set zakona i pravila iz Bazelske konvencije, koja su nalagala da zagađivač mora da plaća ekološku taksu za proizvode koje plasira na tržište. Stvoren je sistem, usvojeni zakoni i pravilnici, osnovan Fond za zaštitu životne sredine čija su sredstva namenjena isključivo za razvoj reciklažne industrije i finansijsku podršku ekološkim projektima.
Reciklaža i reciklažna industrija su najveći procvat i rast doživele od 2009. do 2012. godine.
Problem je nastao 2012. godine kada je ukinut Fond za zaštitu životne sredine koji je bio zakonski i finansijski garant za opstanak reciklažne industrije.
Reciklažna industrija ne može da opstane bez finansijskih nadoknada tj. subvencija, podsticajnih sredstava.
Takva je praksa i u svim Evropskim zemljama, jer je reciklaža skupa i nemoguće je pokriti troškove tretmana prodajom sirovina. Mi smo taj model samo prepisali iz Evropskih zakona.
Ukidanjem Fonda ceo sistem se urušio i reciklažna industrija je ušla u probleme i velike dugove.
Ovakav scenario je mnogo puta viđen u Srbiji – investitorima se ponude povoljni uslovi, uvede se zakonska regulativa, a onda posle dve do tri godine, isto se više ne primenjuje ili se selektivno primenjuje.
Gotovo 30 odsto zakona koji su nam uslov za ulazak u EU, odnosi se na zaštitu životne sredine. Zbog toga smatram da su pitanja u vezi sa ekologijom jednako važna za Srbiju, koiliko i bilo koje drugo političko pitanje.
Srbija ne može da menja uslove i pravila poslovanja koje je dogovorila sa investitorima na početku, jer svaki ozbiljan privrednik pravi svoj biznis plan za pet do deset godina, na osnovu uslova i pravila koji su postavljeni na startu.
Pre dve godine na ovakvim konferencijama je bilo mnogo više potencijalnih stranih investitora i posmatrača. Nisam siguran da danas ima ijednog među nama.
Prilikom svake promene vlasti dolazi i do smene ljudi, i to najčešće onih koji znaju svoj posao, a na njihova mesta dolaze stranački ljudi koji o tom poslu ništa ne znaju. Moram da budem pošten i pomenem da smo 2012. godine ne samo izgubili svoje ministarstvo, nego i izvrsne evropske stručnjake koji su radili u njemu. U njih je država uložila puno, a onda su sklonjeni sa strane!
Reciklažna industrija i zaštita životne sredine zaslužuje svoje Ministarstvo, a ne da bude postanar u nekom Ministarstvu.
Naša industrija ima ozbiljan zadatak i uslov koji treba da ispuni za ulazak u EU, a to je da sakupi i tretira četiri do pet kilograma otpada po glavi stanovnika. Startovali smo 2009. godine sa 200-300 grama, da bi posle pet godina postigli rezultat od oko jedan do dva kilograma po glavi stanovnika.
Mogu da kažem, a verujem da tako misle i moje kolege iz reciklažne industrije, da je reciklaža u poslednjih pet godina najbolji biznis u koji se moglo uložiti u Srbiji.
Ova grana je jedina napravila rast i to najveći u Srbiji, u vreme Svetske ekonomske krize.
Zaposlili smo oko 15.000 ljudi, što direktno, što indirektno, i do ulaska u EU ova grana će imati rast od 300 odsto, jer nam toliko treba od 1,5 kg koliko sada sakupljamo i prerađujemo do 4-5 kg što je uslov za ulazak u EU.
Mnogi od ovde prisutnih su uložili milione u opremu i tehnologiju, a danas se nalaze pred zatvaranjem. Država nas je prevarila i izigrala!
Ja, kao investitor i patriota iz dijaspore, planiram da dignem sidro i odem iz svoje zemlje tamo gde ću biti poštovan i uvažavan, tamo gde neću morati da tražim vezu da bih ostvario svoja prava. Sad nemam gde, moram da čekam i molim.
Ne može državni službenik danas da kaže jedno, a sutra drugo. Nama trebaju jasna i transparentna pravila, da ih svako razume, a ne da ih svako tumači kako mu odgovara. Zašto ne bi sve bilo transparentno na sajtu, od popunjavanja formulara pa do pravila!?
Takođe, napomenuo bih da će, ukoliko ne dođe do liberalizacije uvoza reciklažnih sirovina, Srbija postati samo sirovinska baza zemalja u našem okruženju, umesto lider u proizvodnji gotovih proizvoda. Mi imamo evropske tehnologije koje rade sa 10 odsto kapaciteta, jer nismo razvili sakupljačku mrežu i nemamo dovoljno sirovina.
Da ne budem više ovako kritičan i pesimističan zaključio bih da Srbija može da bude lider u privrednom razvoju i da se u Srbiji može uspešno raditi jer ovde još uvek nema prave konkurencije, ali moramo imati jasna pravila koja se neće menjati svaki put kada se promeni vlast ili vladajuća stranka.
Od države očekujemo da zajedno sa privrednicima definiše održiv sistem i u skladu sa tim definiše i zakonski okvir, a potom i da kontoliše primenu i poštovanje istih, kako u privredi tako i u državnoj upravi.
Reciklažne firme u Srbiji će se ubrzo naći pred gašenjem ukoliko se nastavi praksa nemara nadležnih institucija, jer su sredstva koja je država predvidela za ovaj sektor višestruko umanjena ove godine. Ta industrija dobila je tek deo novca za prvi kvartal ove godine, a opasni otpad stoji u skladištima jer firme nemaju čime da finansiraju preradu. I pored toga, sredstva naplaćena od ekoloških taksa troše se nenamenski, pri čemu je Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine naplatilo svega 20 odsto potraživanja, iako bi taj fond mogao da podmiri sve projekte zaštite životne sredine – izneli su predstavnici reciklera na jučerašnjoj konferenciji za štampu, koju su sazvali dan uoči zaključivanja završnog računa za prošlu godinu.
Ana Petrović Vukićević, predsednica Udruženja reciklera Srbije, objasnila je da ukoliko Ministarstvo ne potpiše ugovore za ostatak godine, sve firme će zabeležiti negativno poslovanje, a ako pritom i Konkurs ne bude raspisan do 6. marta, najavila da će biti objavljeno zatvaranje svih reciklažnih fabrika. Dodala je da će tom prilikom Udruženje navesti imena ljudi koji su svojim nestručnim, nesavesnim ponašanjem i neradom doveli do situacije u kojoj se čitava reciklažna industrija nalazi.
– U 11 najvećih reciklažnih firmi zaposleno je oko 1.000 ljudi, a kroz sakupljačku mrežu koja obezbeđuje sirovine, zapošljava se 10.000 ljudi. Industrija je u 2013. preradila 60,5 miliona tona opasnog otpada, a investicije od 2009. do danas su iznosile oko 45 miliona evra. Sve je to danas dovedeno u pitanje, jer dan pred zatvaranje bilansa za 2013. mi imamo potpisane ugovore samo za prvi kvartal, za koji je Vlada predvidela 300 miliona dinara, što nije dovoljno ni za taj period. Od predviđene sume industrija je uspela da podigne 50 miliona koji su podeljeni na svih 11 firmi – kazala je Petrović Vukićević.
Ona je istakla da ne postoji ni jedan zakonski razlog što nadležno Ministarstvo nije raspisalo Konkurs za dodelu podsticajnih sredstava, za šta rok ističe danas. Kako je Vukićevićeva navela, prošle godine konkurs je raspisan tek u avgustu, a prve kontrole su krenule 14. oktobra, „što znači da država više od 10 meseci nije imala nikakvu uvid u kretanje, količine i preradu opasnog otpada“. Ona je takođe postavila pitanje kako je moguće da je reciklerska industrija i u 2011. i 2012. na osnovu količine prerađenog otpada, primila 1,5 milijardi dinara naknada, a da za 2014. bude projektovano pet puta manje novca.
– Ko je odgovoran što je naplaćeno svega 20 odsto eko-taksi? S druge strane, firme koje su savesne i plaćaju trpe teret nesrazmerne visine tih taksi. Ima 80 odsto prostora da se poveća naplata, da se slije više novca u budžet i da apsolutno bude dovoljno i za reciklažnu industriju i za druge projekte iz oblasti zaštite životne sredine. Ne možete eko-taksu trošiti u bilo koje svrhe – rekla je Vukićevićeva i dodala da je neophodno postojanje Fonda u koji bi se slivala sredstva, gde bi se njima raspolagalo transparentno.
Jovica Božić, vlasnik Reciklažnog centra „Božić i sinovi“ koji živi na relaciji London-Beograd, već dve decenije investira u srpsku privredu. Prema njegovim rečima, ulaganjem u Srbiju se nije trudio da izmisli nešto novo, već samo da ideje i tehnologije koje se koriste u EU prilagodi uslovima u našoj zemlji.
„Smatram da je ekologija jednako važna, kao bilo koje političko pitanje koje je uslov za ulazak u EU. Problem za naš sektor je nastao kada je 2012. godine ukinut Fond za zaštitu životne sredine koji je bio zakonski i finansijski garant za opstanak reciklažne industrije.” – rekao je Božić.
On je naglasio da recikleri od države očekuju da zajedno sa privrednicima definiše održiv sistem i u skladu sa tim definiše i zakonski okvir, a potom kontoliše primenu i poštovanje istih kako u privredi tako i u državnoj upravi.
Još jedna siva zona
“Podaci od prošle godine govore da 20 odsto naplate čini pet milijardi dinara, a reciklažna industrija potražuje 1,8 milijardi. Da su ljudi koji se bave kontrolom i nadzorom u okviru Ministarstva odgovorno radili svoj posao i naplatili makar još 20 odsto, problemi bi se izbegli. Povrh svega, rečeno nam je da oko 300 rešenja za eko-takse uopšte nije ni uručeno, da ne govorimo o naplati ili sankcionisanju onih koji je ne plaćaju – naglasila je Vukićevićeva. Ona je dodala da tu taksu uredno plaćaju uglavnom velike korporacije, internacionalne kompanije koje poštuju pravila EU, dok ostali neplaćanjem stvaraju ekstra profit koji je nevidljiv za državu, van sistema i legalnih tokova.”
Autor: I. Nikoletić
